Otvori glavni meni

Wikizvor β

Magareće godine /XIII glava)

< Magareće godine
Magareće godine -XIII glava

Sjutradan, poslije ručka, Baja me uze za mišicu i povuče u ćošak trpezarije.

– Čuj, imam s tobom jedan razgovor, ali o tome nikom ni riječi, jer ćeš poginuti. Vidjeh ga kako pažljivo opipa svoj čuveni "givikt" u džepu, pa se ozbiljno prepadoh i obećah mu:

– Neću, sunca mi, ni zucnuti. Dabogda dobio deset jedinica ako ikom išta kažem. To je, kanda, Baji bilo dosta. On me izvede u dvorište, zavede iza svinjca i poče:

– Čuješ, ti najbolje sastavljaš zadatke iz srpskohrvatskog jezika, pa ovaj... bi li ti znao da napišeš jedno pismo koje, kao tobož, piše jedan momak jednoj curi koju voli?

– Pa, šta ja znam – otegnuh ja.

– A šta on njoj piše? – Ih šta! Pa ti to treba da znaš. Zamisli na primjer, da si ti taj momak, a ona se zove, recimo, Mara.

– Mara je Smrdonjina djevojka, neću to ime! – pobunih se ja.

– Dobro, neću ni ja, ali onda nek bude, ovaj... nek bude neka tamo Zora.

– E, Zora mi se sviđa – požurih ja.

– Koja Zora?! – ljubomorno grmnu Baja i pođe rukom za svoj givikt.

– Ma nikakva, brate. Dopada mi se ime Zora.

– Tako kaži, da ne gineš prav-zdrav... Pisaćeš, dakle, nekoj Zori od nekog tamo koji je voli.

– A kako se zove taj?

– Kako! Ta rekao sam ti već, zamisli da si ti taj zaljubljeni.

– Ehe, a šta ćeš ti meni dati za to? – počeh ja da ucjenjujem.

– Ne da se meni džabe pisati i biti zaljubljen.

– Dobro, dobićeš lijep komad mesnate slanine, a ne budeš li dobro napisao, čeka te ovo – i Baja izvuče iz džepa svoj ubojni gvozdeni teg.

Sav taj naš razgovor odvijao se tiho, gotovo šapatom, u sjenci velikog svinjca, koji tako postade prvi ćutljivi svjedok naših đačkih ljubavnih doživljaja. Poslije toga dogovora Baja me odvede na tavan internata i gore, uz mali okrugli prozor, namjestismo neki stari sto i sanduk na koji se ja posadih, spreman za pisanje.

– Evo ti ove bilježnice za matematiku pa ćeš u njoj sastavljati pismo, a onaj pravi zaljubljeni prepisaće ga načisto – reče mi Baja i položi preda me na sto plavu đačku svesku i olovku.

– Samo prije neg počneš pismo, pogledaj malo i ove dvije stvari. Tu Baja postavi na jedan kraj stola podobar komad slanine prošaran mesom, a na drugi kraj stavi svoj čuveni givikt i narogušeno poprijeti:

– Vidiš, budeš li dobro sastavio, čeka te ova carska slanina, a bude li slabo napisano, ne gine ti givikt u leđa!

Tako ti moj prvi vanškolski pismeni sastav poče da se stvara između masne nagrade i gvozdene kazne. Jadni Brankiću, bogme si obrao bostan!

Uzeo sam, dakle, bilježnicu preda se, latio se olovke i pogledao u Baju.

– Kako taj momak treba da počne pismo, kazuj?

– Ih kako! – durnu se on.

– Rekao sam ti već: zamisli da jako, jako voliš tu Zoru.

Podbočih glavu rukom, zagledah se u otvorenu bilježnicu pred sobom i baš kao za pakost pročitah pri vrhu stranice sitan zapis nažvrljan Bajinim rukopisom: "Pazitelj Smrdonja je dvonogi konj!!!" Uporno sam se trudio da više ne mislim na tu prokletu rečenicu, čak sam i oči zatvarao, ali sve je bilo uzalud: preda mnom je stalno lebdila slika nekakvog dvonogog kljušeta u Smrdonjinom jesenjem kaputu.

– Šta je, što ne počneš? – nestrpljivo se javi Baja.

– Na šta sad misliš?

– Na dvonogog konja – lupih ja. Baja posegnu rukom na onu stranu stola gdje je stajao givikt i opasno zabrunda:

– Izgoni konja iz glave, jer sad ćeš...

– Dobro, dobro, odmah ću! Iš, đavo te... Dvonožna konjska napast zaista iščeznu kao dalek bljesak munje, a umjesto nje preda me izroni slika našeg razreda i sasvim blizu, gotovo pred mojim nosom, trepnuše krupne sjajne oči naše koleginice iz prve klupe, Zore Tanković... Da, da, od tih sam očiju najviše bježao, a ipak ih najviše tražio, plašio se njihova pogleda, a u sebi, opet, priželjkivao da se baš taj pogled na meni zadrži. Eh, njoj ću ja pisati.

Pun treme uz burno udaranje srca, ja napisah prve riječi: Draga Zoro!

Pročitah u sebi taj kratak redak i toga istog trena učini mi se da ja to zaista njoj pišem, da će to Zora sjutra čitati, pa zaboravih i Baju, i tavan, i dvonogo konjče i nastavih da nižem rečenicu za rečenicom. Činilo mi se da ljepuškastu nestašnu Zoru poznajem već sto godina, da bi bez nje opustjela i srušila se čitava gimnazija, a ja od žalosti umro i zauvijek ostao mrtav mrtvicijat.

Baja je pažljivo, bez šuškanja, pratio moj rad, a kad ja malo zastadoh, prateći u mašti Zorin lak hod preko razreda, Baja se prepade da sam se ja već zamorio, pa natače na nož jedan režanj slanine i provrti mi ga pred samim nosom.

– Pogledaj šta te čeka, pa raspali dalje.

A ja sam pisao i pisao, a kad mi se učini da sam sve iskazao, ja se prenuh kao iza sna, jer se sjetih da sada dolazi ono najvažnije: potpis. Ah, kako bih od sveg srca stavio podno pisma onako kako sam čitao u nekoj knjizi:

"Voli te Branko."

– Vraga, kakav Branko – pomislih u sebi – ovo je pismo za Baju! Ipak, praveći se da ništa ne znam, ja naglas pročitah čitavo pismo i mirno upitah svoga krupnog drugara:

– A koga ćemo potpisati?

– Hm, ovaj... znaš, to je za jednog našeg kolegu iz varoši, ne mogu ti sada reći koji je... on će to već sam potpisati. Pošteno mi je pružio moju zaradu, onaj komad slanine, i još me jednom opomenuo:

– Nikom ni riječi, jesi li čuo... A baš si dobro napisao, onako kako sam ja želio... to jest, onaj moj drug koji voli tu Zoru.

Iako sam primio baš dobru nagradu za svoj trud, ipak sam zbog nečeg bio vrlo rastužen. Kako i ne bih! Mislio sam o Zori, gledao njezine okice, pisao joj i sad – sve to dadneš nekom za jedan običan komad slanine! Eh, Branko, Branko, zar se tako prodaje ono što voliš?!

Da nekako smirim tu svoju pravu grizu savjesti, ja naveče kradom povukoh Dulu Hajduka u mračan ćošak dvorišta i pokazah mu onu slaninu.

– Burazeru, evo slanine, a ti samo negdje nabavi hljeba, pa da se krka.

De-De-Ha od radosti samo ciknu, poskoči, udari se petama pozadi i strugnu u zgradu. Za desetak minuta eto ga s povelikim komadom "vekne".

– Odakle ti to, ej?

– Bobo Gica bio je dobar pa mi je to ostavio u svom ormanu i još dobro zamotao u peškir da ne bi ko ukrao. Baš mu hvala.

Motali smo onu slaninu u toploj noći, pod jesenjim zvijezdama, i oba smo zadovoljno ćutali, De-De-Ha srećan zbog iznenadna čašćenja, a ja sav blažen zbog veselih krupnih očiju koje ću s jutra vidjeti u prvoj klupi našeg razreda.

Iza Dedića oraha penjao se okrugao pun mjesec i na njemu rđasta nejasna mrlja, koja mi je zbog nečeg ličila na dvonogog konja u Smrdonjinu kaputu.