Judita/Libro peto
Libro peto
urediOloferne, pokol tej riči zgovori,
- tim, ki stahu okol, reče: "U komori,
- gdino su zatvori blagu sakrovitu
- i tvardi zapori, povedte Juditu,
Ka po svo(j)em svitu, u komno ni starvi,
- zemlju zlata situ dat nam će prez karvi.
- Davajte joj parvi dil jistve i kruha,
- ki se meni marvi, ka se meni kuha."
Judit strese uha. "Neću", reče, "toga
- da, ockvarniv duha, ne razsardim Boga.
- Da jisti ću ovoga ča vo s sobom nosim,
- za da pri onoga, ča t' rekoh, isprosim.
I još da prip(r)osim da spiši te strane
- dati t' Bog, ke mnozim po svitu su znane."
- On reče: "Tej hrane ča ćeš učiniti
- kada ti nestane, o čem ćeš živiti?"
Ona se rotiti priča ponasmihnuv
- da brašno saspiti ko doni pribignuv
- neće, dokla dvignuv ruku svu ne svarši
- i počine stignuv ča misal nje varši.
Baruni odpar(v)ši vrata od ložišća
- i svuda nastar(v)ši sviona krovišća,
- rekoše: "Hladišća tuj su tva, gospoje."
- Ona se namišća i reče: "Dobro je."
Da parvo ovo je isprosila moleć,
- molitve dit svoje u noći ishodeć.
- Da nitkor, odhodeć: "Kamo ćeš?", reče joj,
- ni opet dohodeć: "Od kud greš? Ča je toj?"
Toj biše dao njoj Oloferne, svo(j)im
- vratarom tad takoj zapovid čine svim.
- Taj slobod dvima njim, Abri ter Juditi,
- da bude, ne inim, za tri dni služiti.
Ona izhoditi ja k dragi slazeći,
- k potoku hoditi vodom se čisteći,
- a pak uzlazeći Bogu se moljaše,
- da, puk slobodeći, spuni ča mišljaše.
Za tim čista staše u komoru došad,
- ni se okusaše ner jur sunce zapad.
- Ko četvartom izšad, svitlost svim ljudem da,
- i Oloferne tad dvor na večeru zva.
Slugu Vagava sla da Juditi veli
- da sram odvarže ta, da se k njemu seli.
- I ča on uzveli, pristane učinit,
- a dar, kino želi, svaki hoće imit.
Jer mu će prirok bit da žena stoji tuj,
- a on da će živit želeć imiti njuj.
- Pojde Vagav i suj besidu poni njoj.
- "Vladiko", reče, "u onuj jure komoru poj
- gdino gospodin moj sedeći počiva,
Želeći obraz tvoj ki suncu odsiva.
- Zatoj te priziva da s njim i pješ i jiš,
- da vesel pribiva dokol uza nj sidiš."
"Ka sam ja da barž mniš", Judit odgovori,
- "da neću na pospiš pojt u toj komori?
- Ki su mo(j)i opori, da hizat uz ostan
- mogu, ali gori reć: Niže mene stan.
Bud poni dobro znan, ča je drago njemu:
- meni (j)e kako man i slatko u svemu.
- Raba ću bit temu za moga života,
- ako mu sam čemu, zna njega dobrota."
Takoj riči mota Judita vesela,
- da je ta pohota Oloferna svela
- na taka jur mela da će leći nice,
- a gradi i sela steći parvo lice.
Kad spusti udice ter zadije ribu,
- istežuć tunjice, mahne gori šibu
- ribar i potribu ima jur dat ju van,
- radostan da hlibu smok mu je pripravan.
Tako, kad osnovan jur misli svoje teg
- vidi Judit, izvan urehe na se usteg
- i skuta pouspreg, radosna pojde tad
- da tuj, rukom poseg, osnovu otka sad.
Oloferne nju kad prid sobom ugleda,
- u ljubavi zašad, sartce mu uspreda.
- Slaja mu bi meda, da gorkost će žerat,
- studeniji leda kada bude ležat.
Kon sebe ju pojat hiti za tarpezom
- i niže njeje stat zapovidi knezom.
- Njoj reče: "Obezom jesi me obezala,
- jer harlim potezom dojti si hajala.
Tim si dostojala da pri mni milosti,
- ku želiš, imala budeš u radosti.
- Sad vesela dosti sa mnom pi(j) ter blaguj
- i s ovimi gosti obilo se počtuj."
Ona njemu uz tuj zahvalivši, reče:
- "Veselo ću stvar tuj učinit, jer steče
- blagost, pokol čeče uza te raba tva,
- ka želi da kleče prida te zemlja sva."
Tad pi i blagova ča biše opravila
- Abra i gotova prida nju stavila.
- Meu tim je nudila njega da ji i pje,
- ter ga veselila da se većma nal'je.
Da kada se opje, zaspi i zahrope,
- požre takoj osje, da veće ne sope.
- O, kino se tope u žartju mnogomu,
- vijte kako ope život sad ovomu!
Ne njemu samomu grih je ta naudil,
- da jošće svakomu u kom je kada bil.
- S toga je izgubil Adam s Evom milost,
- ku je najpri jimil, svih vargši u žalost.
Noe svoju sramost odkrivši grubo spa
- kad ga obali jakost vina ko garlu da.
- Lota kad pjanost ja, ne znajuć spi uz kih,
- ma njih, kim biše ća, čini sinov svo(j)ih.
Esau liše tih parvorojen'ja čast
- i blagoslovi svih otčevih zgubi slast.
- Jer davši garlu vlast pri voli požriti
- od zdile jedne mast ner sve to imiti.
Puk božji živiti o pići nebeskoj
- počan, ja marziti, objistan jur, na toj.
- Egipskih lonac loj želeći, ushvali,
- i njih mnozih zatoj Bog smartno popali.
Običaj on zali sinov Hele popa
- ki su umicali meso iz ukropa.
- Smartju jih pokopa, vze njemu popovstvo,
- jer ne poja stropa na njih nepodobstvo.
Vino ter oholstvo Aleksandra smami
- tako da ubojstvo svo(j)imi rukami
- stvori, pak suzami lica gorko umi
- obujat tugami: toko draga ubi.
Centaure pogubi Peritov s Lafiti,
- jer hvataje zubi, jer pjani i siti,
- onih kih počtiti njih dostojaše se,
- za žene zaditi ne sramovaše se.
Saki zgubiše se kad u Cirov okol
- stupiv, ob(j)iše se, opiše. I pokol
- legoše kako vol, on na nje napusti,
- razbi jih, da jim bol, živih jih ne pusti.
Vino život shusti Lacida i Krisipa.
- Mudrost od njih usti začarni taj sipa.
- Taj konac opipa pitanski Arceslav
- i on pjan udipa u Karonovu plav.
Toj se hudinji dav Antiok, moguć kralj,
- jaki kakono lav, s kimi (j)e za stol stal.
- Bi jih pjan. Bi njim žal. Tarpiti ne htiše
- sramotu i pečal ter ta ga ubiše.
Bolje ti mu biše u boj smart pri(j)ati
- još kada imiše sa Rimnjani rati
- nere živu stati do stotin lit roka
- pak konac imati tolika priroka.
Raskoša obroka i vina ko sarka
- učini žestoka Antoni(j)a Marka:
- silan po Rim tarka vlastele koljući
- njih blago raztarka kuhačem dajući.
Toj ga podtičući Kleopatru ljubi,
- ženu pušćujući. Po tom sebe zgubi.
- Ki su taki zubi, zlobe će nadvrići
- kako vethe rubi kripost će odvrići.
Na konac nesrići upast će u svakoj:
- nemoć jih će sići, stumak ne dat pokoj.
- Smalit će razbor svoj i jošće iman'je,
- pak u vikomnji znoj biti će njih stan'je.
Zadit će smijan'je drugi, rič su čuvši,
- govorit: Zaman je, tarbuh nima uši.
- Razbire piću si i slasti privraća,
- i vina oku(s)ši, ter u se sve svraća.
Da kino se odvraća od dobra nauka,
- prida nj se ne izvraća ča se totu kljuka.
- Tim piše ma ruka, kimno svetu duhu
- ne zgodit jest muka veća ner tarbuhu.
Ki nimaju buhu huda utvarjen'ja,
- zalizlu u uhu spasena slišen'ja.
- Da jur govoren'ja rič se tamo vrati
- na saj spoviden'ja odkle se uvrati.
Oloferne stati na noge prejedva
- mogaše. Jer jati koko mogahu dva
- toliko sam on zžva i obuja ga san.
- Vagav zatvaruć, zva inih da gredu van.
Idoše na svoj stan, sobom teturaje,
- jerbo ne jedan žban popiše spi(j)aje:
- redom začinjaje, zdravicu obnose,
- jednu popi(j)aje, a drugu donose.
Pojdoše zanose tud ovud nogami.
- Sami se nadnose, kimljući glavami.
- U obraz jim plami a na nosu para,
- i na brade prami lašćaše se ckvara.
Tarbuh kako žara nadmen odstojaše.
- Rič, ku potopara, jazik prikošaše.
- Sviste ne saznaše, ctakljahu jim oči,
- rugo njimi staše i smih se potoči.
Jer niki o ploči udri sobom pad se,
- niki se pomoči, niki kara svad se,
- niki daržat rad se, druga uhitiše,
- ter i z drugom zad se uznak uzvarziše.
A niki rigniše, niki se gnušahu,
- a niki ležiše, niki na nj padahu.
- A druzih nošahu, stavit jih na odar.
- Toko se saznahu koko martav tovar.
Tko će imiti var ustegnuti garla,
- pogledaj ovi bar ter vi(j) je l' umarla
- tuj čast i doparla tamnost i gardinja,
- ka je oto svarzla da je vitez svinja.
Sad vi(j) kako linja Olofernja sila,
- kako ju razčinja hot nečista dila.
- Postilja je bila na sridu komori,
- mehka, čista, bila, s pisani zastori.
Na njoj se obori Oloferne unid,
- zaspa većma gori nego morski medvid.
- Speći ga tako vid Judit, Abri svojoj:
- "Poj polahko naprid", reče, "na vratih stoj!"
Ove dvi tad u toj ložnici ostale
- s Olofernom, u njoj ne bihu zaspale.
- Poni od tej stale na vratoh Abra sta,
- jesu l' straže pale, oslihovati ja.
I straže i čeljad sva ka biše okoli,
- biše kako martva. Svi bo na tom stoli
- jiše kako voli, da još veće piše.
- Bditi ne bi koli, straže ne činiše.
Ki (j)e nebes više i ki svaka more,
- jur odlučil biše puku da pomore.
- Judita zastore postilji razmače,
- sartce joj kopore, bliže se primače.
Ruku s rukom stače i k nebu podvignu,
- na kolina klače i suzami rignu.
- Glasa ne izdvignu, da moli u sebi:
- "Bože, daj da stignu ča je godi tebi.
Stvori milost meni, pokrip rabu tvoju,
- strah mi vas odnemi, dvigni ruku moju
- da stvar svarši koju misal moja plodi,
- da se tebe boju puci ter narodi!
Sada, sada hodi, tvoj grad Jerosolim
- od nevolj slobodi i vas puk tvoj, molim.
- Rasap daj oholim ki se uzvišuju,
- pokoj pošlji boljim ki se ponižuju.
Ovo ča veruju po tebi ja moći,
- koko potribuju, hoti mi pomoći.
- U dne ter u noći tebi da hvalu dam,
- jer u tvoje moći sad svaršit to uzdam."
To rekši dviže ram i na nogah postup,
- ter muče bičag snam ki višaše o stup.
- Podri ga, kičmu zdup Oloferna jednom,
- a drugom rukom lup, kla skube objednom.
Hronu, strepi sobom, ležeći on uznak,
- darhta ruka s nogom, vas se oslabi pak
- izdaše. Ne bi jak. Garkljanom siča karv.
- Tako t' zgibe junak, tako spusti obarv.
Zgrize ga mao čarv oružjem njegovim.
- Ubi ga ženska sarv, ki biše prostro dim
- da zajme svitom svim. Ki mnjaše da ni Bog
- silam njegovim tim jest protiviti mog.
Prostri se tuj nebog, prez glave, kako panj.
- Juditi Bog pomog kada napade na nj.
- Da joj ni trud zamanj, da stvari viru da,
- prikla ga, steć uza nj i odni glavu t(j)a.
I Abri reče: "Na, u dvanjke toj zatvor!"
- Sama se prope i sta, skide s odra nastor.
- Odvaliv trup od zgor, pak po običaj svoj
- izidoše na dvor, kako da mole obhoj.
Ne dav nogam pok(o)j, projdoše vas okol,
- premda jim biše znoj, obvargoše prodol.
- Kako kada sokol uhvati lovinu
- zavje se više skolj, side na visinu.
Ne pustiv živinu iz nohat, ku je jal,
- dokla dopre stinu gdi je gnjizdo svijal.
- Harlo ti (j)e lital, da se napitaju
- ptići, jerbo je znal da lačni čekaju.
Tako t' ne sustaju ove dvi, ni sidu,
- dokla ugledaju vahtare na zidu.
- Pojdoše po brigu, i kad bi blizu vrat,
- Judita napridu uzupi, napan vrat:
"Otvorte, otvorte grad, jere je s nami Bog!
- Otvorte, otvorte! Sad oni ki (j)e svemog
- puku svomu pomog, skazal je svu kripo(st).
- Nečistih u barlog varže, nam da milost."
Pri(j)am jih u naglost, stražane idoše.
- Nenadinu radost tu popom rekoše.
- I svi se stekoše, Juditu vidiše,
- svitil'ja snesoše, jerbo još noć biše.
Judita sta više i jer staše gromor,
- svi bo se čudiše, ne mneći jur nitkor
- da ju on sčeka zbor - rukom da zlamen'ja,
- da muče ter govor sliše nje činjen'ja.
Uši na slišan'ja dvigoše primuknuv.
- Reče: "Humiljen'ja pridajte poniknuv
- Bogu, jer uzdvignuv on ki u nj ufaju,
- onih bi prikinuv kino ga ne haju.
Kino toku vaju nas pridati napi,
- karvi tuje žaju, svoju pivši, zapi.
- Glas vaš Boga vapi i Bog rukom mojom
- Oloferna (s)kvapi su noć pravdom svojom."
Tad pohvativ rukom z dvanjak ize glavu,
- ukaza prid pukom strašnu, svu karvavu,
- klanu kako bravu. "Evo glava", reče,
- "kano su daržavu priti da rasteče."
Pak razvivši peče: "Evo", reče, "karzan
- na kom pjan pričeče, na kom karvju parzan
- osta vele marzan, kad od jedne žene
- smartju bi povarzan, Bog pomogši mene.
Ki stvar tako rene, ki moga počten'ja
- čuva da ne uvene s nikoga zgrišen'ja.
- Da meni vraćen'ja, da sebi dobitje,
- da vam slobojen'ja, da svim dobro žitje.
Njemu poni pitje slavno hti(j)mo peti,
- tere žgati žartje, a zlobe odneti,
- pravoga oteti. To će biti dike
- njemu, ki (j)e sveti, milostiv u vike."
Vidivši puk like nevolj svo(j)ih, pokol
- Bog jur protivnike smete i njih okol,
- prignuše glavu dol, njemu zahvališe
- slaveć njegov pristol, Juditu hvališe.
Ozi(j)a tuj biše, od vesel'ja suzi,
- radosno uzdiše videć konac tuzi.
- Kakono ki upuzi u porat jur mneći
- da ga val pogruzi - vitar strašno dmeći.
Raduje se steći zgibil koj ubiže,
- u sebi misleći, ter spasan ku stiže.
- Hvalu Bogu dviže da ga ne poklopi
- more i ne stiže, ko mnozih potopi.
Tako ti meu popi vesel Ozi(j)a stav.
- Su besidu sklopi: "Boga svak", reče, "slav
- ki milo k nam ustav. I moć ženske desne
- moćju svojom nadav, protivnim glavu sne.
U noći ter u dne budi vazda s nami.
- Pečal, misli trudne vazda nam odnami.
- A ti meu ženami blažena s' Judita,
- Blažen Bog ki rami svo(j)imi te šćita.
I od zla zamita, i ruku upravi
- na smart, koga prita vas svit u strah stavi.
- Tako te proslavi, da će t' hvale dati,
- u svita daržavi svi ki budu stati.
Pri će se vraćati ka vrilu vode rik,
- po moru plavati od svih težina sik,
- svitlost sunčenih zrik u istok zahodit,
- nere će tvo(j)ih dik slavan glas ne hodit.
Ka život ohodit nisi se šćedila,
- za ovi slobodit puk od pogibila.
- Platit takaj dila nitkor nas ne more,
- Božja t' jih plat sila, kano svaka more."
Toj on odgovore, ki bihu tuj ljudi,
- svi usta rastvore, riše: "Tako budi!"
- Dozvan dojde tudi i Akior nebog,
- pače blag, kad trudi olahča mu nalog.
Reče mu Judit: "Bog israelski danas,
- koga, da je uzmog obarovati nas,
- ti reče, neka znaš, prikla u ruku mu
- vrat, kako jedan vlas, neverniku tomu.
A da vidiš komu, ovo t' glava onoga,
- u oholstvu svomu ki pogardi Boga.
- A tebe dilj toga reče da će zgubit,
- kad puka ovoga klat bude i rubit."
Akior u subit prenu se, ugledav
- glavu ka ga ubit reče, totu zagnav.
- I ništar ne postav, pristrašen poniknu,
- kako na koga lav iznevarke riknu.
Kad se dviže, kleknu polag njeje nogu
- pokloniv se reknu: "Blažena s' pri Bogu,
- Bogu tvom ki mnogu svim po te milost da.
- Moć njega svemogu hvaliti će svuda
Po svem svita stogu, sluti budeš kuda.